ДАН ШКОЛЕ

Сијај наде, у ноћи сунашце,

Сијај наде, немој пресијати!

Бранко Радичевић

Данас је дан наше гимназије, дан какав не памти у свом веку постојања. Ученици и професори свако из свог дома, непрестано мисле на зграду у којој би волели да су у овом тренутку. Од почетка године смо се радовали овом дану, планирали, маштали, предлагали, креирали, певали и рецитовали, али прекинула нас је глобална пандемија. Сад, свако од нас, можда окован у свој страх, ради од куће са жељом да научи нешто ново и изађе из овог јачи. Две недеље су брзо прошле, проћи ће и недеље пред нама. Све што дође, мора да прође. Можда је ово требало да се деси, да свако од нас схвати колико је лепа жива реч. Реч, коју изговоримо ученику или колеги, у овом тренутку нема цену. Сада речи само пишемо на рачунарима или телефонима, тражећи што бољу платформу за комуникацију са ученицима. Мислима смо сви повезани, али не можемо их у целости пренети једни другима. У ковитлацу наших мисли преплићу се питања о и одговори о повратку у школске клупе. Сви у овом тренутку желимо исто – повратак у нашу зграду, зборницу, учионице и ходнике.Схватили смо да је свака наша школска табла, колико год стара била, вреднија од било које платформе. Зашто? Зато што испред школске табле кад стојимо видимо лица наших ученика, њихове осмехе, веселе очи и главице. Због тога што сада, кад пишемо на некој платформи задатке, не видимо дечије руке жељне објашњења. Искрено, морамо признати да је интересантно онлајн учење и наставницима и ученицима, али нема душу. Недостаје нам да онај мир на часу кад предајемо ново градиво прекине нечија досетка и шала. У сваком углу рачунара тражимо ваш осмех, шапутање и комешање. Децо, недостаје нам ваш искрен осмех! Лаптопови на којима радимо немају ваша лица. Сви смо у истој ситуацији. Ми наставници се сналазимо да вам проследимо што боље материјале, све задатке који ће вам помоћи да савладате градиво, а ви се трудите да испуните све што вам је задато. Колико год била велика удобност наших домова, у нашим срцима је празнина. Празнина коју може надоместити само присуство свих нас у згради наше школе. Због тога сви ми имамо поруку за Дан школе. Поручујемо свим грађанима да остану код куће, да бисмо се што пре решили пошасти која је око нас и да наше школе отворе врата за повратак својих ученика и наставника. Док с нестрпљењем очекујемо повратак у нашу зграду и прижељкујемо звук шкрипања столице у учионицама, а пролеће пролази поред нас, сетите се да свака изолација доноси рад на себи. Не постоји део живота који нема своју лекцију. Научићемо оно непроцењиво, а то је да другачије схватимо вредност живота и посматрамо живот из угла који је многима од нас био непознат. Изаћи ћемо јачи, са другачијим погледом на живот. Децо, ваша животна одлука од које не смете одустати никад, ни у најтежим тренуцима, нека буде МИСЛИТИ ПОЗИТИВНО. Покушајте од изолације да направите уметничко дело, створите свој мали рај, пишите дневник, читајте, сликајте, гледајте ТВ, учите… искористите сваки тренутак да дубље погледате у живот и своју енергију усмерите на оно што вас радује.

Срећан Дан школе!

Дијана Влаинић

професор српског језика и књижевности

О гдје је она мукла ријеч, тиха, неразумљива, добра ријеч, што свијетли у мраку као мали, мали огањ који се никад не гаси? Гдје је ријеч утјехе?

Иво Андрић

Живот се креће у изломљеној линији, у непрекидном смењивању момената, угода –неугода, у бесконачној дијалектици радост и бол.

Владан Десница

Из угла ученика-

Размишљам…Не дају ми се ове матуре… Ни ова што ме чека, као ни прошла… За малу матуру сам маштао како свирам „Баладу за Аделину“ у голубиначкој основној школи. Ноћ пре мале матуре мој драги дека је умро. Дека, по којем сам носио име, који ме је и кога сам неизмерно волео. Свет ми се рушио. Седим за клавиром, бордо сако, коса до рамена, Клајдерменова балада и моје сузе на црно белим диркама. Сви пажљиво слушају, а мало њих је знало шта у том моменту осећам. Био сам ту због њих и због њега.

Уписао сам гимназију…Четири године у њој прођоше као трен… Опет планови у глави матуранта…Шта обући и који стајлинг одабрати? Да ли ће бити лепо за матурски плес Quadrille на тргу? Размишљао сам о том дану…Видео сам га…Распиштена коса, црно бела комбинација, парфем „Dylan Blue“ и најлепша ружа за најлепшу партнерку. Матурско вече, плес, другари, бивше и будуће. Све оно што је било, што јесте и што ће још бити…

Шок…опет… Као кад после недељног ручка чекам врхунац уживања омиљену посластицу cheesecake и сок од јагода, а мама ми истргне корицу хлеба и каже да је ручак готов. Хоћу оно што ми припада, све моје снове, другаре, школу, ноћи до зоре у безбрижном лутању по пазовачким парковима, улицама и кафићима. Хоћу да нас млађе гимназијске генерације посматрају са страхопоштовањем, као што смо ми посматрали старије, те да са дивљењем кажу : „И ми ћемо тако догодине или за две, три године.“.

Ипак, ево ме у родним Попинцима у соби где сам провео детињство. Ништа се ноије променило, само је соба постала мања, плафон се спустио, кревет скратио. Мириси су остали исти, баш као и звук клавира. У изолацији смо, али не обичној. Нигде не излазимо, ни мама…ни тата…ни сестра…ни ја…Интелектуалци- професорка и дипломирани економиста све знају. Вирус Covid-19 може да живи на кеси из „Maxija“ 72 сата после куповине. Чекам та 72 сата да прође, да попијем чоколадно млеко и овсене пахуљице. И опет сви смо за истим столом у исто време ддоручка, ручка, вечере, понедељком, уторком, средом…сваки дан…сваки сат…минут…

Кад ће то све проћи? кажу није ни почело. Недостаје ми школа, другари, професори, учионица, табла…Недостају ми сви… они које волим и које сам волео…они без којих не могу…и они од којих сам окретао главу… и они који ми никад нису недостајали…сви ми недостају…све ми недостаје…

Желим да ми обе баке поживе још дуго година и да ми родитељи буду здрави. Хоћу да се поново радујем школи…факултету…састанцима…растанцима…свима и свему…зато остајем код куће…одговорност свих према свима…

Проћи ће и ово…баш као што ће све проћи…После кише, кажу гране сунце. Наше пролеће младости веома кишовито… прескочићемо га и појавићемо се једном лету… без висибаба, љубичица и мириса …у мислима песма Мике Антиће коју сам данас требао да рецитујем… знам само да ће једна пузла на мапи младости заувек недостајати…

Марко Арсенијевић 4а

Страховит је ход хисторије; претешки су терети прошлости и захтјеви будућности на овим уским плећима.

Иво Андрић

Уживајте у фотографијама и снимцима са наших досадашњих приредби.