Вести ·  +381 (0) 022 310 271
  Контакт ·   LOG IN

СПОРТИСТА ГЕНЕРАЦИЈЕ ЈОВАНА МИРОСАВЉЕВИЋ

Свечана додела диплома матурантима, проглашење ђака генерације и спортисте генерације одржана је 19.јуна 2018.г. у Белој згради. Чланови комисије одабрали су спортисту генерације Јовану Миросављевић 4б. Јована због својих професионалних обавеза према јуниорској репрезентацији Србије није била у могућности да дође на доделу диплома. Она је тренутно у Словенији, у Марибору, на пријатељском међународном турниру. Вест да је изабрана за спортисту генерације примила је путем друштвених мрежа. Контактирали смо је порукама и замолили да направимо интервју за сајт. Са одушевљењем је одговорила на сва питања.

 

Вечерас је била свечана додела диплома матурантима гимназије. Ти си  вуковац и спортиста генерације. Због обавеза према репрезентацији ниси била на додели. Ко ти је јавио срећну вест? Како си се осећала у том тренутку?

Јована: Наравно, као и обично због професионалних обавеза углавном одсуствујем са битних догађаја, тако и са ове свечане доделе. Није ми жао, не желим да људи то тако схвате, јер је репрезентација разлог, а заиста ми је част да представљам своју земљу и поносна сам због тога. Бити вуковац и спортиста, свакако не бих успела без подршке великог броја људи, наравно да су главне заслуге моје, али клуб, гимназија и родитељи су увек били ту за мене. Јавила ми је моја разредна Славица Стошић, једна од великих подршки у школи. Још увек сам под утиском и драго ми је што сам понела ову титулу, јер је моја свакодневица посвећена одбојци и спорту. Не желим да ту буду изостављени сви профеосори који  су  ми предавали, па и они који ми нису предавали психолог, педагог и директор, били су велика подршка. Заиста диван тим људи. Надам се да ће ове године што већи број деце уписати нашу гимназију, јер сматрам да из ње излазе пре свега прави људи, будући академски грађани, а пре свега осећај припадности је увек ту и сви ће изаћи у сусрет ако имамо неки проблем.

 

Пре десетак дана са школским одбојкашким тимом освојила си светско злато за школу на светском школском првенству у Брну, у Чешкој. Да ли ће ти недостајати гимназија, друштво и девојке из школског тима?

Јована: Још увек не знам шта ме је снашло, као ни остале девојке. Најбоља школа на свету! Мислим да то за нашу државу није мала ствар. Освојиле смо златну медаљу због нас и наше душе, као и школе коју похађамо и свих људи који су веровали у нас од почетка. Школа и друштво ми већ недостаје, толико ми је жао, да се већ понашам као стара бака и говорим млађим генерацијама уживајте док сте у школским клупама. Видећете кад изађете из школе, жалићете. Девојке из школског тима тренирају са мном, зато смо и успеле у овом, јер смо напорно радиле и тренирале. Годину дана рада је иза нас и сада златна медаља са свестског првенства је награда за труд. Потрудићемо се да тако наставимо и даље, са златним медаљама око врата.

 

Да ли се може рећи да ти је одбојка у крви? Играла си за школски тим, играш професионално за ОК „Јединство“ и за јуниорску репрезентацију Србије. Када се родила љубав према спорту и према одбојци?

Јована: Могу само да кажем да је један дан без тренинга изузетно необичан. Љубав се родила пре шест година. Била сам свестрана што се тиче спортова, гледала сам један дан на телевизији одбојку и решила да се упишем. Заиста нисам до тада имала толико жеље да се опробам у нечему, све у свему драго ми је што сам изабрала овај пут и одбојку као примарну ствар у животу.

 

Како си успела да ускладиш све обавезе тренинзи, клуб, турнири, школа и дружење са вршњацима?

Јована: Право да Вам кажем, не знам. Увек исто питање постављам и себи, али као што се каже „све се може, кад се хоће“. Можда није све увек било како сам желела, увек постоје жртвовања, поготово у професионалном спорту, али сам знала свој циљ и нисам одустајала од тога. Мислим да је заиста безвезно кукање како не може да се све усклади и постигне, па људи у животу имају веће обавезе па све стижу. А ово је оно што волим највише и зато уживам, ништа ми није тешко.

 

 

Да ли се спремаш за пријемни испит за упис на факултет? Да ли си одлучила у чему желиш да се оствариш у животу поред одбојке?

Јована: Искрена да будем моје спремање и није толико сјајно. Имам трему и страх, јер школу никад не бих оставила по страни, да  ли ћу успети да упишем жељени смер. Одлучила сам минут до дванаест, јер због мојих обавеза и моје жеље су се промениле петнаестак пута. Одлучила сам се за популарне информационе технологије на универзитету Сингидунум. Овај универзитет пружа сјајне услове и погодности што се мојих обавеза и ситуације конкретно  тиче.

 

Твоја звезда водиља те води ка…

Јована: Води ме само ка мојим сновима, који нису претерано захтевни. Најважније ми је здравље, онда све остало. За своје циљеве се не плашим, ако неке не остварим окренућу се ка другим, има их много.Често размишљам и себе могу да замислим у разним улогама у животу, као професионалног спортисту, али и као успешног човека који ће се остварити у својој струци. Наравно једног дана видим себе као праву породичну жену, јер без те врсте љубави мислим да је све остало и немогуће. Тако да ме моја звезда води ка успеху и искреној љубави.

 

Имаш ли неки ритуал пред утакмицу?

Јована: То имамо сви. Сваки спортиста је сујеверан на неки начин, па чак и они који то не желе признати. Наравно, ту је „срећна“ гумица, „срећне“ шналице и никада, али никада не везујем пертле у свлачионици.

 

Да није одбојка, којим спортом би се бавила?

Јована: Вероватно тенис. Прва мана му је што је индивидуалан спорт, а друга што је изузетно скуп, а реткима се исплати. Мој темперамент просто није за спортове у којима се долази у контакт са противником, јер би вероватно свака од тих девојака настрадала…

 

По чему ћеш памтити гимназијске дане?

Јована: Тренутно то су најлепши дани у мом животу, мислим да ће тако и остати. Памтићу по шалама, дечијим смицалицама, дружењу и преписивању (свако од нас је покушао или бар једном преписао). Памтићу по клупама, које су ми увек биле неудобне и у којима на почетку нисам волела да седим. А сад… дала бих све да бар још један дан идем у школу, да седим у клупи и пишем. Само још једном да играм зуце на часу с мојим другарима, кукам како немам где да оставим торбу и тражим да неко устане са столице да мом великом ранцу уступи место. Могла бих три дана да причам и пишем о сваком детаљу који ће ми недостајати.

 

Порука будућим генерацијама гимназијалаца…

Јована: Не желим да филозофирам, јер сам и ја мала, животне стазе су тек преда мном, али главни састојак напитка за успех сигурно је рад и труд. Најважније је да никада нема одустајања, почевши од ситница, јер неко од горе све то гледа и награди оне који то заслужују. Тренутно имам толико вере да се не плашим. Знам да кад чиним праву ствар и не посустајем, награда дође сама. Није награда увек прво место, златна медаља . Награда је поука и порука, која увек значи за живот који је пред вама.

 

Хвала Јовани на издвојеном времену за интервју и желимо јој сву срећу на турниру у Словенији, као и у животу.

 

Дијана Влаинић Драгин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *