У Гимназији ,,Бранко Радичевић“обележен је Дан толеранције који се традиционално обележава 16. новембра.

Ученице IIд Маша Лакетић и Тара Такач, које похађају грађанско васпитање и ученици Iа, IVц, IVа, Iб у сарадњи  са педагогом Снежаном Инђић, проф. психологије Слађаном Ерић и проф. Мирјаном Пешић осмислили су уређење паноа у холу Гиманзије.

Поставља се питање зашто је подсећање на овај дан значајно?

Очекивали бисмо да је у савременом свету у коме живимо упоредо са развојем науке, технике, дошло до развоја и емпатије, толеранције и повезаности међу људима, али парадоксално, људи  су се удаљили једни од других, можда више, него икада раније.

Код адолесцената, нарочито, али и код одраслих уочљиве су често бурне реакције, прекиди комуникације и дистанцирање од других у тренуцима када им се ставови и мишљења не поклапају.

Зашто?

Шта нам то недостаје?

Недостаје нам разговор, стрпљење, разумевање другога, али и себе.

Недостаје нам толеранција.

Управо зато смо покушали да младима и старијима скренемо пажњу на то шта се догађа када нема толеранције. Неминовно, када ње нестане ми хрлимо ка осуђивању других, ка дискриминацији људи око нас.

Полазимо од обележја нечијег идентитета: вере, економског статуса, здравственог стања, брачног статуса, година или спољашњег изгледа појединца, припадања некој групи и на основу тих обележја развијамо своја често искривљена и неутемељена уверења о тој особи која се испољавају као различити облици дискриминаторног понашања (расизам, сексизам, ксенофобија, ејџизам и сл.).

Ти појединци  које дискриминишемо, чак не морају бити потпуни странци за нас, они могу бити и наши родитељи, деца, пријатељи, познаници, брачни другови. Дакле, сви могу бити дискриминисани и по једном или више основа, као и што они који су дискриминисани, свесно или не, и сами могу дискриминисати друге.

Пошто нас осуђивање других неће учинити ни бољима, ни срећнијима, нити ће помоћи онима које осуђујемо, а ни заједници у којој живимо, било би пожељно да застанемо и удаљимо се од сопствене менталне какофоније и да дамо за почетак и другом човеку  шансу да проговори и да се изрази.

То ће нам  помоћи и да  другога  човека  боље упознамо и да  у њему  пронађемо и оно што нас повезује, а не само оно што нас дели, као и да кроз интеракцију са њим упознамо и себе и преиспитамо своје ставове, мишљења и поступке.

,,Толеранција је највећи домет образовања“ и ова мисао требало би свакодневно да нас подсећа на то да је смисао образовања изграђивање слободних, мислећих људи који су не само критичари других, већ и самокритични појединци, довољно самосвесни, храбри, асертивни и способни да  живе и стварају у разноликој заједници са свим људима.

проф. М. Пешић