Ученици другог и трећег разреда Гимназије ,,Бранко Радичевић“  са професорима српског језика и књижевности Софијом Милошевић и Мирјаном Пешић присуствовали су поетској вечери у Народној библиотеци ,,Доситеј Обрадовић“ у Старој Пазови, 17.12.2024. у 18.00 сати.

Као и увек, дочекала нас је пријатна, свечана атмосфера, радознала публика и мало изненађење – гост вечери који је уз пратњу гитаре створио праву малу концертну сцену у библиотеци,  изводећи песме Ђорђа Балашевића.

Аутор Мирослав Бата Нинковић, новинар, песник и драмски писац из Руме упознао нас је тако на самом почетку вечери са још једном својом пасијом, музиком, јер као што ће и сам касније рећи,, музика и поезија су нераздвојне“. Управо та музика је стварала фине прелазе између читања песама којима нас је песник уводио у свет своје књиге ,, Ни за пуцањ, ни за молитву“.

На лицима присутних могло се видети да уживају у слободном стиху Нинковићевих песама које су дубоко животне, личне, носталгичне, невине и еротичне, мисаоне, љубавне, ћутљиве и говорљиве, налик на авангардну поезију, а изнад свега аутентичне и вредне ослушкивања.

Аутор нам је те вечере открио и тајну своје поезије, али и свог односа према животу и стварању. Он не ствара занатски, циљано, мада се и тако може писати, каже песник.

Нинковић не сили рађање песме. Некада је нема ни по неколико месеци. Онда, изненада, песма у њему просија по својој вољи, ненадано, прогања га данима у сликама, слутимо слично као некада Јелена нашег нобеловца и он има потребу да је донесе на свет.

Да је сликар бојама би је излио у стварност, али пошто је писац он је оживљава речима.

Једном рођена песма наставља да живи слободно, како каже песник, она више није у његовом власништву. Сада, заиста, песма припада свима нама, она нам се обраћа, позива нас, куца на врата нашег срца. Неко ће отворити и удомити је, испред неких врата, можда, остаће сирота.

Мислио је песник, исповеда се нама, да никада неће писати љубавну поезију, већ неку другу до тада неслућену, бунтовну, али ето, додаје шаљиво, пише и љубавну поезију, и то ону, видимо, која ће бити у најужој конкуренцији за престижну награду ,,Ленкин прстен“ у 2024. години, попут песме ,,Кривица“.

Песма нам је дошапнула истину да треба пустити своју душу, као песник своју песму коју је бременит надахнућем носио у себи, можда, само тих 20 минута да се пројави, да проговори без сувишне самокритичности, без гордости, притворства, без спутавања.

Одлазимо и ми и наши гимназијалци те вечери, надахнути са неким нежним сјајем у очима, са топлом  мишљу у срцима да се вреди осмелити живети, стварати, волети, већ сада и увек, без оклевања.

Професор Мирјана Пешић