„Лепа реч и гвоздена врата отвара!“ Лепом и писаном речју бави се наша професорка Дијана Драгин.  Пише поезију, приче за децу и есејистику. Есејистику објављује у часопису Култ ( Часопис за Културу, Уметност, Литературу и Театар). Њен последњи есеј „Позно песништво Десанке Максимовић“ објављен је у трећем тематском броју часописа Култ „Жене и наука“ (http://casopiskult.com/temat/zene-i-nauka-treci-broj-casopisa-kult/). У овом темату поред чланка о песништву Десанке Максимовић можете прочитати о женама из средњег века, женама из периода ренесансе, Марини Цветајевој, Милунки Савић, завештању краљице Наталије, Исидори Секулић, Вирџинији Вулф и многим другим женама из света науке, уметности и књижевности.

  У чланку о Десанки Максимовић сазнаћете новине и генезу песникињиног опуса. Упознаћете се са збиркама поезије „Тражим помиловање“, „Мирис земље“ и „Немам више времена“. Уживаћете у ходочашћу Десанке Максимовић кроз векове до самога цара Душана Силног. Наћи ћете одговоре на питање зашто песникиња тражи помиловање, зашто осећа мирис земље и због чега мисли да више нема времена за стихове и речи.

 Одломак из есеја о Десанки Максимовић:

„Слушали смо је како кличе с „предосећањем“, „тајила је речи“ док је „тишина спавала“, а кад смо се пробудили занесени, с њеним усклицима стизао је „топот царских копита“, уз „поклисара“ коме се пут мора чистити од „трња и камења“. Њено разбуктало срце и зачарана душа, тргла се из сопственог пролећа и показала нам слику пролећа 1349. године. То није била слика коју смо ми желели да видимо, нити песма коју смо желели чути, јер не бисмо знали шта да радимо пред тим страшним призором. А она? Она је знала и умела да стане пред ту слику и затражи помиловање гласом славуја за људе који „иду царским друмом“ као из пакла да су утекли, они су безухи, похватани, непокорни себри, пуни модрица. Слика јеретика и бабуна, распорених ноздрва, ту су у углу и меропаси, одбегли и безруки себри као да им је хиљаду година. Ми смо одвраћали наш поглед са те слике, нисмо имали довољно снаге да нађемо њену суштину, сагињали смо вековима главу пред тим призором, а најгоре је то што сагињемо главу и данас. Душа Десанке Максимовић била је као море велика и имала је бисер опроста за свакога са те слике. Рекла нам је својим стиховима да смо и ми тај живот и да погледамо слику, као што се гледамо у огледалу. Ми смо вечност и огледало.“

                                                                                                       Људмила Ракочевић